КК Партизан

 
Основан: 4. октобар(још 2 дана, па бисмо славили рођендан на исти дан :), 1945. 
Пуно име: Кошаркашки клуб Партизан
Хала: Хала Пионир
Тренер: Душко Вујошевић
Веб страница: www.kkpartizan.co.yu



Кошаркашки клуб Партизан 14 пута је освојио национално првенство, 8 пута куп, а такође је освојио и Куп европских шампиона 1992, иако је те сезоне, због санкција Уједињених нација, одиграо само једну утакмицу пред својим навијачима. Партизан је такође освојио три Купа Радивоја Кораћа 1978, 1979. и 1989.

Историја
Настао је као кошаркашка секција Спортског друштва Централног дома Југословенске армије. Спортско друштво ЦДЊА Партизан основано је 4. октобра 1945. Кошаркашка секција ЦДЊА Партизан настала је од кошаркашке репрезентације Југословенске армије, која је 1945. године освојила првенство државе на турниру са репрезентацијама југословенских република. Под именом Партизан кошаркаши данашњег КК Партизан наступају од првог клупског шампионата Југославије, одржаног 1946. године. КК Партизан је 1953. године званично престао да буде клуб Југословенске армије, пошто је и цело спортско друштво девојенизовано и добило назив Југословенско спортско друштво Партизан (ЈСД Партизан).
Иако веома јаког играчког састава, са доста кошаркаша који су наступали за репрезентацију Југославије, на прву титулу сениорског шампиона Југославије Партизан је чекао до 1976. године. У првих 30 година постојања клуба, за Партизан су играли асови као што су: Мирко Марјановић, Божа Мунћан, Радомир Шапер, Вилмош Лоци, Лајош Енглер, Чеда Стојичевић, Борислав Станковић, Борислав Ћурчић, Бранко Радовић, Радован Радовић, Милош Бојовић, Драгутин Чермак, Слободан Јелић и многи други. У овом периоду Партизан је пет пута био други у првенству Југославије, у два наврата имао је и исти број бодова као првопласирани тим, али није успео да стигне до титуле националног првака.

1970е
Успон КК Партизан је започео почетком 70-их година, када су клуб почели да воде бивши кошаркаши и када је стручни рад као селектор и као тренер у своје руке преузео Ранко Жеравица. Жеравица је извршио селекцију младих играча на челу са Драженом Далипагићем и Драганом Кићановићем. Пошто је као тренер државне репрезентације (до 1965. као помоћник Александра Николића, а затим као први тренер), више од десет година пратио развој светске кошарке, укључујући и америчку професионалну, Ранко Жеравица је у раду са младом екипом Партизана покушао да споји најбоље особине америчке и совјетске концепције кошаркашке игре.
Крајем 70-их година, када је Жеравица као тренер одлазио у иностранство, његови ранији сарадници, Борислав Ћорковић и Душан Ивковић, преузимали су екипу и настављали Жеравициним путем.
Овај период у историји клуба обележен је са неколико трофеја. Први је био титула шампиона Југославије у сезони 1975/76, а затим су следила и два освојена Купа Радивоја Кораћа (у финалу 1978. у Бањалуци је побеђена Босна са 117:110, док је 1979. у Београду Партизан био бољи од италијанског АМГ Себастиани Аригонија 108:98), један Куп Југославије (1979) и још једна титула државног првака (1981). Осим тренеру Жеравици, Ћорковићу и Ивковићу, који су екипу водили до великих успеха, изузетне заслуге за стварање великана европске кошарке припадају играчима – пре свих Дражену Далипагићу и Драгану Кићановићу, али и Фарчићу, Тодорићу, Керкезу, Марићу, Петровићу, Пешићу, Беравсу, Савовићу и многим другима.

1980е
После затишја због смене генерација, крајем 80-их година, под вођством новог директора клуба Драгана Кићановића, који је у рад укључивао и младе стручњаке, попут Душана Вујошевића (тренери су средином 80-их били и Зоран Славнић, Борислав Џаковић, Владислав Лучић), поново је створен јак кошаркашки тим.
Генерација Александра Ђорђевића, Владе Дивца, Жарка Паспаља, Иве Накића, Мирослава Пецарског, која је, уз подршку старијих Жељка Обрадовића, Миленка Савовића и Горана Грбовића, предвођена младим тренером Душаном Вујошевићем, Партизан поново повела у сам врх југословенске и европске кошарке.
Та генерација је 1987. године освојила титулу првака Југославије, а 1988. после победа у Купу шампиона над најјачим европским клубовима (Барселона, Макаби, Арис, Филипс) обезбедила учешће на Фајнал фору у белгијском граду Гану. После пораза у полуфиналу од Макабија из Тел Авива (82:87), Партизан је победом над Арисом (105:93) освојио треће место у Европи.
Следеће, 1989. Партизан је, појачан Предрагом Даниловићем, по трећи пут освојио Куп Радивоја Кораћа, тријумфом над Вивом Визмаром из Кантуа. После пораза у првој утакмици у Италији (76:89), у београдском реваншу Партизан је славио са 101:82. Исте сезоне Партизан је освојио Куп Југославије победом над сплитском Југопластиком (87:74).
Владе Дивац и Жарко Паспаљ крајем 1989, заједно са Драженом Петровићем, постали су први играчи са простора Југославије који су отишли у NBA лигу.

1990е
После одласка генерације Дивца, Паспаља, Грбовића, Савовића и осталих носилаца игре у претходном периоду, Партизан је пред сезону 1991./92. створио нови млади тим, чије су нове звезде били Александар Ђорђевић и Предраг Даниловић. Управа је за тренера изабрала дотадашњег капитена екипе и репрезентативца, Жељка Обрадовића, док је на место стручног саветника дошао је некадашњи тренер и играч Партизана Александар Николић.
Због рата у Хрватској, Партизан је те сезоне као домаћин морао да игра у иностранству. Управа клуба се определила да буду "домаћини" у мадридском предграђу Фуенлабради. Такмичење у Евролиги по групама, Партизан је завршио на четвртом месту уз девет победа и пет пораза, што је значило да ће Партизан у одлучујућим утакмицама за пласман на Фајнал фор, играти са болоњским Кнором. Кнор је у то време имао снажан тим предвођен бившим југословенским репрезентативцем Јуријем Здовцом, али је Партизан у три утакмице био бољи и, по други пут у историји Клуба, изборио пласман на Фајнал фор који се априла 1992. одржавао у Истанбулу.
На Фајнал фору у истанбулској дворани "Абди Ипекчи" Партизан је победио, у том тренутку два најјача европска састава у полуфиналу милански Филипс и у финалу Хувентуд из Бадалоне, тројком коју је постигао Александар Ђорђевић у последњим тренуцима финалне утакмице за коначни резултат (71:70). Најблиставија сезона у историји Клуба употпуњена је тријумфом у домаћем шампионату и Купу. До наслова шампиона Европе је стигла екипа чији је просек година био 21,7 и која је од 17 утакмица у Евролиги до Фајнал фора само једну одиграла у Београду (реванш четвртфинала против Кнора).
После истанбулског тријумфа, најбољи бековски пар Европе Александар Ђорђевић и Предраг Даниловић су прешли у Филипс, односно Кнор. Титулу првака Европе, Партизан је изгубио без прилике да га брани. Због санкција које су искључиле југословенски спорт из свих европских и светских такмичења, Партизан није добио право да као европски првак учествује у Европској лиги.
У сезони 1993/94 освојен је Куп Југославије под вођством новог тренера Жељка Лукајића. Тим који је следеће сезоне водио Борислав Џаковић освојио је оба домаћа трофеја. Најбољи играчи Партизана из тог времена су били: Никола Лончар, Мирослав Берић, Харис Бркић, Жељко Ребрача, Предраг Дробњак, Александар Чубрило. Након што је 1995. југословенским клубовима поново омогућено да се такмиче у европским куповима, млади играчи Партизана, без искуства у Европи, нису прве сезоне остварили значајнији резултат у Европи, али су, под вођством искусног стручњака Ранка Жеравице, освојили титулу првака Југославије (1995/96) и обезбедили повратак у најјаче клупско европско такмичење – Европску лигу.
У сезони 1996/97 Партизан је предвођен новим тренером Мирославом Николићем, поново заузео место међу најјачим клубовима Европе. Појачан Дејаном Томашевићем, Дејаном Котуровићем, Драганом Луковским, Партизан се у осмину финала Евролиге, где је после велике борбе, са 2-1 у серији, елиминисан од каснијег првака Европе, Олимпијакоса. У домаћем првенству, Партизан је по трећи пут узастопно освојио титулу југословенског првака,
У сезони 1997/1998, две године од повратка у европска такмичења, тим Партизана је по трећи пут у историји клуба изборио учешће на Фајнал фору. После серије пораза у такмичењу по групама у Евролиги и оставке Мирослава Николића, кога је на месту тренера заменио Милован Богојевић, Партизан је у осмини финала елиминисао званичног првака Европе Олимпијакос, да би у четвртфиналу био бољи и од првака Русије ЦСКА. На фајнал фору у Барселони, тим из кога су годину дана раније отишли Берић и Котуровић, појачан новим бековским тандемом Мирослав Радошевић – Владимир Ђокић, заузео је четврто место, након пораза од Киндера и Бенетона. У домаћем првенству Партизан је изгубио титулу државног првака, након што га је у плеј-офу избацио КК Железник.
Следеће сезоне клуб је напустио Предраг Дробњак, а на место тренера дошао је Владислав Лучић. У Купу Рајмонда Сапорте екипа је стигла до четвртфинала где је поражена од Бенетона, али је неуспешно завршено домаће првенство, које је због НАТО бомбардовања прекинуто пре плеј офа (Партизан је заузео треће место). Ипак, освојен је Куп Југославије, а финална утакмица у којој је Партизан победио КК ФМП Железник, одиграна је уз звуке сирена за ваздушну опасност.
По завршетку сезоне екипу су напустили најбољи играчи, Дејан Томашевић, Харис Бркић, Драган Луковски. Формиран је нови млади тим, а на место првог тренера пред сезону 1999/2000 дошао је млади стручњак Ненад Трајковић. Иако пред почетак сезоне Партизану нису даване реалне шансе да освоји неки од трофеја, екипа је предвођена Радошевићем, Чубрилом, Чанком, Вардом, Ђокићем, Марковићем и Петровићем освојила Куп Југославије и стигла до финала плеј офа, у ком је поражена од подгоричке Будућности.
Сезону 2000/01 је обележио повратак великих асова, Владе Дивца, Предрага Даниловића и Жарка Паспаља, овај пут, на места председника и потпредседника клуба.

2000е
Партизан је сезону 2000/01 почео појачан повратницима Берићем, Булатовићем, Глинтићем, као и немачким репрезентативцем и сином Милована Богојевића Владимиром Богојевићем, а тиму се касније прикључио и Бранко Милисављевић. Тренер Ненад Трајковић је смењен после неколико утакмица, а на његово место дошао је Дарко Русо, бивши помоћник Жељка Обрадовића у репрезентацији Југославије.
У децембру 2000. убијен је Харис Бркић, који се неколико недеља пре тога вратио у Партизан. Сезону 2000/01 је обележио капитен Мирослав Берић, који је био најбољи стрелац Супролиге и ЈУБА лиге и пробио се на четврто место вечите клупске листе стрелаца. Ипак, Партизан је сезону завршио без трофеја. У Супролиги је елиминисан у осмини финала од француског Асвела, док је у плеј-офу и Купу Југославије поражен у финалу од Будућности.
Повратак Душка Вујошевића у Партизан поклапа се са почетком доминације Партизана у првенству Југославије. Носиоци игре били су новопридошлице Владо Шћепановић, Милош Вујанић, Јово Станојевић и Ђуро Остојић, а велики допринос освајању трофеја дали су и капитен Веселин Петровић, Ненад Чанак, Вуле Авдаловић, Ненад Крстић, Предраг Матерић, Александар Глинтић, Стеван Нађфеји и Александар Гајић.
Летња пауза донела је велике промене у играчком саставу Партизана. Најбољи центар домаће лиге те сезоне Јово Станојевић је наставио каријеру је наставио у немачкој Алби, Владо Шћепановић прешао је у Фортитудо из Болоње, а отишао је и капитен Веселин Петровић. У Партизан је након почетка сезоне 2002/2003 стигао амерички кошаркаш Фредерик Хаус, који је својом пожртвованом игром у одбрани постао љубимац навијача Партизана. Партизан је те сезоне одбранио титулу савладавши КК ФМП Железник у финалу плеј-офа са 3:0.
Првенство Србије и Црне Горе се због учествовања Железника, Црвене звезде, Будућности и Ловћена у Јадранској лиги играло у две фазе: клубови који нису учествовали у Јадранској лиги су играли регуларно првенство, а 4 првопласиране екипе су ишле у Суперлигу у којој су играли са екипама које су играле Јадранску лигу. Партизан је био најбољи у првој фази испред Хемофарма и Војводине. У финалу плеј-офа Партизан савладао вршачки Хемофарм са 3:1, након тројке повратника Владе Шћепановића у задњој секунди утакмице. Ипак, Партизан није освојио дуплу круну пошто је претходно поражен од КК Црвене звезде у полуфиналу фајнал-фора Купа Србије и Црне Горе у Новом Саду. Партизан су на крају сезоне напустили Ненад Крстић (Њу Џерзи Нетс) и Фредерик Хаус (Лијетувос Ритас).
Пред почетак сезоне 2004/2005. Владе Дивац и Предраг Даниловић су поднели оставке незадовољни стањем кошарке у Србији. Партизан су у међувремену појачали најкориснији играч претходног првенства Дејан Милојевић из Будућности, Лука Богдановић из Црвене звезде, Предраг Шупут из Војводине, Американац Блејк Степ и Милан Гуровић из Хувентуда (који је због болести провео у клубу само три месеца). Клуб је те сезоне први пут учествовао у Јадранској лиги. Партизан је четврти пут заредом освојио национално првенство, опет победом над Хемофармом 3:1 у финалу плеј-офа.
Клуб је на крају те сезоне напустили Вуле Авдаловић и Блејк Степ, а доведени су Никола Лончар и Американац Џералд Браун. Браун је клуп напустио 31. децембра 2005, уместо њега је доведен други Американац Вонтиго Камингс, док је Никола Лончар добио отказ. Партизан је те сезоне освојио пету узастопну титулу победом у финалу над Црвеном Звездом од 3:0. На крају те сезоне Дејан Милојевић је напустио клуб и прешао у шпанску Памесу.
Пред сезону 2006/2007. у тим се вратили Душан Кецман и Предраг Дробњак, а док је Миленко Тепић дошао из новосадске Војводине. Такође се у клуб на место председника вратио Предраг Даниловић. После 9 година, Партизан је успео да прође прву фазу Евролиге. У домаћем купу Партизан је у финалу изгубио од Железника на завршном турниру у Крагујевцу. Партизан је освојио Јадранску лигу победом у финалу над Железником и првенство Србије победом над Црвеном звездом 3:1. Партизан су на крају сезоне напустили Вонтиго Камингс, Коста Перовић, Лука Богдановић и Предраг Дробњак.
Партизан и КК Игокеа из Александровца су 17. августа 2007. озваничили фузију два клуба. Од тада се Партизан такмичи под именом Партизан Игокеа, док се Игокеа такмичи под именом Игокеа Партизан.